Nakon uspešne turneje po Kini, tokom koje je održala seriju masterklasova na uglednim univerzitetima, Dragana Moles, operska pevačica koja živi u Rimu, posetila je svoj rodni Niš.
U ekskluzivnom razgovoru za naš portal, koji u okviru rubrike „Art je novi narodnjak“ preispituje odnos umetnosti i savremenih trendova, pitali smo Draganu Moles šta misli o tom nazivu
Želeli smo da tim naslovom, pre svega mlade ljude, inspirišemo da ponovo otkriju koliko je „in“ baviti se kulturom i umetnošću.
„Ako je cilj te drskosti da provocira mišljenje – onda sam za to da bude drsko. Ali ja bih to pre nazvala hrabro. Podržavam sve što može da pokrene mladog čoveka da razmišlja. Zašto bismo slepo pratili trendove? Zašto ne bismo stvarali našu modu koja bi bila autentična? Ako je to suština te drskosti – onda se potpuno slažem.“
Ovo je namerno bilo prvo pitanje, jer Vi godinama, kroz projekat ,,Opera nije bauk“ posećujete niške osnovne škole i na originalan i zabavan način inspirišete decu da zavole umetničku muziku. Šta se, po vama, pokazalo kao najbolji pristup mladim ljudima?
,,Opera nije bauk postoji skoro 15 godina i to nije samo projekat, već i neka trajna ideja i moja lična misija. Posetila sam sve niške osnovne škole i pričala o operi obučena u zlatnu haljinu. Već na ulasku sam imala punu pažnju oduševljene dece. Toliko je dragocenih uspomena sa divnim rezultatima.
Poslednjih meseci mi se dešava, da mi tokom posete Nišu, prilaze na ulici mladi ljudi i kažu mi nešto poput – Vi ste pre deset godina bili u mom razredu i ja sam posle toga upisao muzičku školu. I mislim da je to najbolji odgovor na Vaše pitanje.“
Svojevremeno nam je Zoran Hristić, jedan od naših najvećih savremenih kompozitora rekao da je, u vreme kada su mnogi popularni bendovi obrađivali etno motive, bilo jasno da bi – kada bi stručnjaci ozbiljno analizirali fenomen turbo-folka – odmah shvatili da nešto sa ovim narodom nije u redu. On je smatrao da je turbo-folk nametnut projekat. Šta vi mislite o tome?
Slažem se. Sigurna sam da jeste. Kada se izgubi kriterijum u umetnosti, to se odrazi i na način mišljenja, vaspitanje i međuljudske odnose. A to nas opet vraća na uticaj u ranoj mladosti. Roditelj koji je naučio da razmišlja, imaće zdrav autoritet i pozitivan uticaj na svoju decu. On će umeti da prepozna šta je šund, ma koliko puta mu se to plasiralo kao moderno, i moći će da prenese tu svest i svojim potomcima.
Pođite od sebe – čak i pesma koja Vam je na početku odbojna, vremenom Vam može postati prihvatljiva ako je dovoljno puta čujete. Tako se, neprimetno, menja ukus čitavog naroda.Koliko smo spremni da pojedinačnim primerom i sopstvenim integritetom preispitujemo ono što nam se svakodnevno nudi kao „zabava“, toliko imamo nade da muzika ponovo postane sredstvo uzdizanja, a ne spuštanja svesti.“
Došli ste u Niš posle duže posete Kini, gde ste držali veoma zapažene masterklasove. Kako su vas tamo dočekali?
,,Ne mogu rečima da opišem njihov odnos prema meni. Svuda sam dočekana sa velikim poštovanjem i medijskom pažnjom, jer je za njih dolazak pedagoga iz Rima od izuzetne važnosti. Što se umetnosti tiče, u Kini su ljudi iz sveta kulture duboko poštovani. Tamo je kultura sastavni deo svakodnevnog života – u hotelu sam, recimo, primetila da od četrdesetak televizijskih kanala, tri emituju isključivo kulturne sadržaje. Na svim univerzitetima na kojima sam gostovala osetila sam snažan napredak i ogromnu želju za učenjem i usavršavanjem.“
Da li ste dogovorili nastavak saradnje sa kineskim univerzitetima i nove angažmane?
,,Naravno. Ponudila sam im znanje i veštine italijanskog belkanta. Svaki masterklas je imao oko 300 pevača, što govori o njihovom ogromnom interesovanju. U Kini, inače, ima oko pet miliona pijanista koji svakodnevno vežbaju – konkurencija je ogromna, a opera je za njih i dalje gotovo nedostižan san. Upravo zato su, kako su mi rekli, moje iskustvo i znanje za njih bili posebno važni.“
Sa kojim se izazovima u pevanju suočavaju kineski pevači?
,,Sa vrlo sličnim kao i pevači u Srbiji – najčešće sa širokim izgovorom vokala A i E.“
To me podseća na vašu često šaljivu opasku da se kod nas peva „bAlkanto“, a ne „bElkanto“. Vi ste, zapravo, doktorirali na temu uticaja maternjeg jezika na pevanje. Da li Niš prepoznaje koliko je retko imati pedagoga koji italijanski belkanto prenosi iz prve ruke?
,,Moj suprug i ja smo nekada u Nišu držali javne časove i davali priliku mladim studentima da nauče nešto novo. Ipak, mislim da Nišlije nisu svesne da im mogu pomoći na jedan specifičan način. Ne radi se, naravno, o umeću lokalnih pedagoga, ili o vokalnoj tehnici u užem smislu. Ja se bavim izgovorom. Pomažem pevačima da pravilno oblikuju zvuke na italijanskom jeziku i time otvore potpuno novi prostor izražajnosti i muzikalnosti. To je oblast kojom se bavim i u svom doktorskom radu.“
Šta biste poručili mladim pevačima u Srbiji?
,,Da budu drski. Time se simbolično vraćamo na početak našeg razgovora. Neka hrabro i istrajno pronalaze svoj put. Mnogo toga se nalazi na samom izvoru, u Italiji, kolevci opere. Neka „kradu“ od onih koji su već ukrali od italijanske umetnosti – od onih koji to znanje žele da podele, u ovom slučaju, i od mene.“
