Konferencija o borbi protiv govora mržnje ‚‚Zajedno protiv diskriminacije“ koja je donela jasnu poruku u važnosti zajedništva u bavljenju ovom osetljivom temom, održana je danas u hotelu ‚‚Ambasador u Nišu“
„Prepoznavanje i borba protiv govora mržnje u lokalnim zajednicama i digitalnom prostoru“, bila je naziv okruglog stola koji je okupio brojne predstavnike civilnog sektora, lokalne samouprave i institucija zaduženih za ljudska prava.
Događaj su organizovali Niško udruženje studenata sa hendikepom uz podršku Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Učesnici su nastupili udruženo sa jednim ciljem – osnaživanje organizacija civilnog društva u borbi protiv govora mržnje, naročito prema marginalizovanim i osetljivim grupama, među kojima su i osobe sa invaliditetom.
Napredak i izazovi u borbi protiv govora mržnje
Nikola Radojlović, šef Odseka za antidiskriminacionu politiku u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, istakao je da, iako zakon i Ustav garantuju prava osobama sa invaliditetom, u praksi još uvek postoje brojni problemi.
„Nažalost, govor mržnje se sve više preselio u digitalni prostor, gde državni organi nemaju dovoljno efikasne mehanizme delovanja. Saradnja sa kompanijama koje upravljaju društvenim mrežama mora biti unapređena kako bi mogli blagovremeno da reaguju i sankcionišu neprimeren sadržaj“, rekao je Radojlović.
Na pitanje da li smo kroz godine postali bolji i da li stvaramo bolje društvo, odgovor je, nažalost, negativan.
„Nismo bolji. Nismo bolji u borbi protiv govora mržnje i nemamo zadovoljavajući napredak u ovoj oblasti. Ono što bih posebno istakao kao problem jeste činjenica da se govor mržnje sve više premešta u digitalni prostor, gde naši državni organi, poput Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, nemaju adekvatan pristup. Država još uvek nema dovoljno razvijenu saradnju sa stranim kompanijama sa sedištem u inostranstvu, a koje imaju svoje ogranke, poput kompanije Meta i drugih digitalnih platformi. Takva saradnja mora biti dodatno ojačana u budućnosti, kako bi nadležni organi mogli blagovremeno da uočavaju i sankcionišu govor mržnje na društvenim mrežama“, poručuje Radojlović.
On je takođe naglasio značaj obrazovanja i preventivnog rada sa mladima: „Nedavno je predstavljen priručnik za edukaciju učenika o borbi protiv diskriminacije, koji obuhvata i govor mržnje. Takvih materijala i obuka za prosvetne radnike mora biti više. Važna je i saradnja sa roditeljima, jer kućno vaspitanje čini ključni deo procesa“, kaže Radojlovići dodaje – „Ja, kao osoba sa invaliditetom, imao sam iskustvo sa govorom mržnje i uvredljivim postupanjima, a kao Ministarstvo za ljudska i manjinska prava svake nedelje se susrećemo sa pritužbama građana na ovu temu i planiramo aktivnosti i mere u strateškim dokumentima kako bismo efikasnije reagovali.“
Iskustva studenata sa invaliditetom -Invaliditet nije identitet
Milica Živković, diplomirani ekonomista i članica Niškog udruženja studenata, istakla je da invaliditet nije identitet i da društvo mora mladima ostaviti pravi primer: „Ono što ostavljamo današnjim generacijama kao primer, takvi će oni biti u budućnosti. Studenti sa invaliditetom suočavaju se sa dodatnim preprekama u obrazovanju, nemaju uvek pristup svim udžbenicima i materijalima, i potrebno je da im sadržaji budu prilagođeni – na znakovnom jeziku, u pristupačnim formatima, kako bi mogli ravnopravno da polažu ispite.“
Jasmina Barać Perović, predsednica Niškog udruženja studenata sa hendikepom je naglasila emotivni aspekt problema:
„Mnogim zakonima i Ustavom zagarantovana su jednaka prava osobama sa invaliditetom, ali u praksi to često nije tako. Pogrdne reči poput ‘retard’, ‘invalid’ ili ‘slepac’ izuzetno bole. Najmanje što možemo da uradimo jeste da širimo ljubav, budemo lepo vaspitani i pružimo ruku podrške. Dostojanstvo nije privilegija – dostojanstvo je pravo.“
Predsednik Skupštine grada Niša Igor Novaković, istakao je značaj uloge porodice, škole i lokalne samouprave u prevenciji govora mržnje i digitalnog nasilja:
„Naša deca su praktično izgubila dva ključna formativna faktora – porodicu i školu u njenoj vaspitnoj ulozi. Sve više insistiramo na obrazovanju, a sve manje na vaspitanju. Posebno su na udaru osetljive i marginalizovane grupe, pre svega osobe sa invaliditetom, koje svakodnevno trpe diskriminaciju i uvrede čak i kada dolaze iz, navodno, dobre namere. Zato moramo svi – roditelji, škole, lokalna samouprava i civilni sektor – delovati koordinisano i kontinuirano.
“On je dodatno naglasio: „Deca do pete godine imaju pravo da reaguju impulsivno, da plaču, da traže pažnju. Ali nakon toga, odgovornost za njihovo ponašanje prelazi na roditelje, obrazovni sistem – na školu, vrtić i sve druge institucije koje učestvuju u vaspitanju. Svaka uvreda koja se plasira preko društvenih mreža možda traje samo par sekundi za počinioca, ali posledice te uvrede kod ljudi koji su pogođeni traju godinama i ostavljaju trajni trag.“
Novaković je ukazao i na važnost edukacije budućih nastavnika i roditelja:
„Promena kurikuluma na učiteljskim i nastavničkim fakultetima je ključna kako bi prosvetni radnici prepoznali vršnjačko i digitalno nasilje na vreme. Digitalno nasilje nije manje važno od fizičkog, a posledice uvreda na društvenim mrežama ostaju trajno u svesti dece i mladih. Bez empatije, nijedno društvo ne može biti zdravo“, zaključio je Novaković.
