Niške ulice kriju zanimljive priče i još zanimljivije ljude.
Tako smo, trećeg dana Božića, posetili Hadži Dragana Spasića, Nišliju koji je pre 14 godina postao Hadžija.
Svaki vernik iz Srbije koji poseti Svetu zemlju i obavi hrišćansko hodočašće može steći počasnu titulu Hadžija.
Tokom putovanja, hodočasnici se poklone Hristovom grobu u Jerusalimu, učestvuju u molitvama na svetim mestima i pogružavaju – ponovo se krste u reci Jordan.
Po završetku hodočašća, vernicima se izdaje sertifikat o hodočašću, kojim se potvrđuje njihova duhovna posvećenost. Od tog trenutka, ispred imena, kao znak poštovanja i priznanja, može se koristiti titula Hadži, pa je tako i naš sagovornik postao Hadži Dragan Spasić.
U njegovom domu otkrivamo predmete koji nas upoznaju sa neobičnim životom, interesovanjima i hobijima domaćina.
Ispeglana horska uniforma na vešalici nam tako kaže da Hadži Dragan godinama peva u niškom crkvenom horu ,,Branko“.
Glas Hadži Dragana je bas, jedan od najtraženijih i najređih muških glasova .
Fotografije prikazuju fragmente prošlosti, a neke, kako sam Hadži Dragan kaže, burnu mladost.
Na policama je puno biljaka i domaćih melema sa njegovim imenom. Shvatamo da ćemo imati mnogo zanimljivih tema, ali počinjemo od najvažnije:
Kako ste postali Hadžija?
Postati Hadžija je neki duhovni put, zapravo. Meni se to desilo slučajno. Ne kažem da to nisam priželjkivao, ali verovatno ne bih to ostvario sam, da nisam u Jerusalim otišao sa horom ,,Branko“ i sa Božjom promisli.
Tamo smo otputovali, kako zbog koncerata, tako i zbog želje svih nas da krenemo na hodočašće. Svi članovi hora su tako postali Hadžije.
Postati Hadžija nije geografska odrednica već duhovna – kaže Hadži Dragan
Priprema za tako nešto počinje molitvom i postom. Tek sam kasnije shvatio, tamo na Hristovom grobu, nešto što bih zadržao za sebe, jer mislim da neće funkcionisati ako to podelim sa nekim drugim, osim sa samim Bogom.
Ljudi su pričali da su na Hristovom grobu osećali razne stvari. Ja sam samo osetio duboku koncetraciju i prisustvo nečeg višeg. Fizička manifestacija svega toga se meni desila po dolasku u Tel-Aviv, kada smo pevali u muzeju ,,Jad Vašem“ posvećen stradanju tokom holokausta.
Pevali smo raspoređeni po hali u kojoj su na određenim delovima stajala imena logora. Jedan od mojih predaka je završio u logoru Aušvic – Bihernau. Sudbina je htela da baš tu stanem. Naša dirigentica Sara je odlučila da tu pevamo opelo. A mene je tada stiglo. Nisam mogao da pevam.
Šest meseci kasnije bio sam svestan da su mi potrebne promene u životu, pa sam samom sebi, a i Bogu, nešto obećao. Narednih šest meseci sam postio na vodi.
Tako sam prosto osećao da treba to da uradim. Zašto? Ne znam.
Kojom bi emocijom to mogli da opišete?
Mislim da je to bio univerzalni osećaj svih nas – neopisiva radost.
Baš danas me je jedna društvena mreža podsetila fotografijom na naše pogruženje u reci Jordan. To je za sve nas značilo ponovno krštenje, jer je upravo na tom mestu Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista.
Ceo taj događaj je u meni izazvao osećaj odgovornosti. Ja sam kao osoba prolazio kroz razne životne epizode. Bio sam i ovakav i onakav. Bio sam svakakav. Ali, od kako sam postao Hadžija, postao sam odgovorniji prema sebi, a posebno prema drugima.
Kada se, posle hodočašća, kod Vas rodila želja da pravite određene meleme i proizvode koji bi mogli da pomognu ljudima?
Na taj put sam pošao pred sam kraj života moje majke koja je operisala rak i dugo bila u krevetu.
Poželeo da pokušam da joj pomognem, pa sam počeo da se družim sa raznim travarima, a počeo sam i puno da čitam o tome.
Ja sam inače takav čovek, ceo život sam posvetio rešavanju tuđih problema, dok uspešno krijem svoje. Tako sam i relativno kasno ušao u tu priču, moja majka je umrla, a ja sam za to vreme prikupio puno znanja.
Majka je otišla, znanje je ostalo i nekako sam se osećao odgovornim prema svetu, prema svima onima koji su još uvek živi, a kojima možda mogu da pomognem.
Dobio sam poriv da kreiram. Ne plašim se novih stvari niti eksperimentisanja, tako da sam napravio dosta proizvoda na tu temu, kao i za lečenje jetre. Imam proizvode za lečenje prostate. Mnogi se uspešno drže dalje od operacije, zahvaljujući tom melemu. Tu su i mnogi proizvodi za imunitet.
Da li, posle svega, imate i neke lične spoznaje o samom smislu života?
Nisam siguran. Ja imam 53 godine i još ne znam šta ću da budem kada porastem – kaže nam u šali Hadži Dragan.
Jedan običan mirjanin kao što sam ja, zapravo ne može imati viši čin od ovoga, i to mi daje osećaj odgovornosti da na svom primeru budem putokaz drugima i budem častan prema ljudima u svom okruženju.
Nadam se da sam drugačiji čovek. Znam da jesam.
Hodočašće Hadži Dragana Spasića bilo je tema i radijske emisije „Peta strana sveta“ na Radio-televiziji Vojvodine. Razgovor sa njim vodila je Irina Samopjan, autorka i urednica emisije, a ovaj intervju predstavlja poseban i drugačiji razgovor u odnosu na onaj koji ste čitali u ovom tekstu. Emisiju možete poslušati na linku.
