U leto 1941. godine mrak se nadneo nad Nišom.
U već pokorenom gradu prepunom straha, posebno mračni dani su nastupili kada je uspostavljen koncentracioni logor na Crvenom Krstu.
Do tada konjički puk, zgrada je pretvorena u mučenje civila, političkih kažnjenika, Jevreja, Roma…kroz godine su se na zidovima tiho smenjivale senke 30 000 logoraša. Procenjuje se da su životi 10 000 njih ugašeni na Bubnju. Tu je zemlja prekrila tela streljane dece, žena i muškaraca, na mestu gde se danas nalazi spomen – park Bubanj.
Tri pesnice simbolizuju snagu, otpor i hrabrost srpskog naroda, kao večito sečanje na stradanje građana Niša i Srbije. Svaka pesnica je drugačijih dimenzija, jer prenosi poruke muškaraca, žena i dece – celih tragično stradalih porodica.
Zgrada logora bila je okružena trostrukim redom bodljikave žice.
U prizemlju, sobe obeležene brojevima od 1 do 14. Bekstvo se tiho planiralo u broju 12…
Četiri velike sobe prepune logorašima, jedna manja za mučenje.
Na prvom spratu – brojevi od 3 do 9, u potkrovlju 20 samica…Sve prostorije su danas u muzejskom kompleksu dostupne posetiocima.
Tu, na zidovima, nalaze se potresne poruke logoraša. Mogu se videti lični predmeti i fotografije zatvorenika.
Postavka muzeja oživljava priče o svakodnevnom životu logoraša i njihove sudbine.
Jevrejska porodica sa tri devojčice i jednim dečakom, koji je po dolasku u logor odmah sa roditeljima ubijen. Predmeti, koji se ne mogu razgledati bez suza, ilustruju nam živote devojčiča do njihove smrti par meseci kasnije.
O brojnim sudbinama nedužnih ljudi saznalo se iz svedočenja preživelih logoraša, jer su celu dokumentaciju Nemci spalili prilikom povlačenja. Samo su pojedini zapisi otkriveni u drugim arhivama pukim spletom okolnosti.
Tako pouzdano znamo da je u logoru rođen i poznati srpski reditelj i scenarista Želimir Žilnik. Milica Šuvaković, supruga pripadnika partizanskog pokreta Slobodana Žilnika, u logor je dovedena trudna i tu se u užasnim okolnostima porodila. Beba je predata niškoj bolnici, dok je majka streljana samo desetak dana kasnije.
Želimir Žilnik je pre nekoliko godina, a i više puta u mladosti posetio Logor.
Među poznatijim posetiocima je i nobelovac Ivo Andrić.
Kroz godine, kompleks su obilazili ambasadori Australije, Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Rusije i Slovenije, kako bi odali počast žrtvama. Zanimljivo je da 70% odsto godišnjih poseta čine strani turisti. Iako često dolaze oni kojima to olakšava Aerodrom Konstantin Veliki u Nišu, veliki broj posetilaca tokom godine stiže iz Amerike.
Opisi svih postavki su na srpskom i engleskom jeziku i tako potpuno dostupne stranim posetiocima.
Memorijalni kompleks ,,12. ferbruar“, ili koncentracioni logor na Crvenom Krstu, jedini je potpuno sačuvan logor na prostoru bivše Jugoslavije
Država Srbija kroz različite projekte godinama neprekidno ulaže u to važno istorijsko zdanje..
Danas je tu virtuelna prezentacija prostora i muzejske postavke
Centralna zgrada je opremljena zvučnim efektima, a posetiocima su dostupne i pomoćne zgrade u kojima su živeli stražari.
Prema ispovesti Nadežde Stanisavljević, koja iz logora u Nišu, sa 17 godina, transportovana u Mathauzen, zatim u Dahau, Aušvic, Ravensbruk, pa ponovo u Mathauzen, svi logori bili su jednaki po svojim strahotama.
Logor na Crvenom Krstu je ipak ostao jedinstven po činjenici da je prvi logor u Evropi u kojem je organizovano bekstvo. Posebno ako se uzme u obzir da se to dogodilo samo par meseci od osnivanja, kada je snaga okupatora bila u zenitu.
Tog 12. februara 1941. godine, 147 logoraša herojski je krenulo u proboj, a sloboda je 105 logoraša dočekala na drugoj strani žice.
Svaki čovek, u nekom trenutku u životu, mora da donese teške odluku. Ali odabrati ispravnu stvar po cenu eventualne smrti, je ono što su heroji logora na Crvenom Krstu odlučili da urade jedne noći, u jednom mračnom periodu istorije, bez oklevanja.
Niš i Srbija pamtiće zauvek. Jer, oni nisu krenuli na žice samo zbog svojih života, već i zbog nade da će jednog dana živeti u svetu bez progona.
